Usao je u moj zivot bez najave. Tiho, skoro necujno se uvukao, bez upozorenja... Znala sam samo jedno – da ga volim. Cunilo mi se kao da je citava vecnost prosla od kako sam osetila bol. Nestao je sa uraganom koji je pratio Stefana. Ponovo sam pocela da disem punom plucima, da se smejem. Vise nisam bila namrgodjena klinka. Vratila sam se na staro. Izvukao je na povrsinu ono najbolje u meni. On – to cudno, dobrodusno stvorenje puno ljubavi i paznje.Kada smo se upoznali mislila sam da je bezosecajan, sebican… Ali pogresila sam. Ispod te grube, blede fasade njegovog lica krila se dusa, krilo se ono cime me je kupio. Sedim ovde i razmisljam da li gresim. Da li pravim veliku, bolnu gresku? Onda pogledam kroz prozor. Toliko ljudi, toliko nepoznatih lica... Stefana poznajem. Znam ga kao dzep svojih farmerki, znam kako dise, kako hoda, kada spava... Bojim se da ce me neko probuditi i reci mi da sam sve sanjala. Bojim se da ce nestati kao kula od karata pod talasom, da ce se razleteti kao perje baceno u vetar. Bojim se da cu ga povrediti, da cu napraviti glupost, da cu sve upropastiti.Mogla bih da vrisnem pred svima njegovo ime i nije me sramota. Voz je napustao prasnjavi kolosek i ja sam shvatila da nema nazad. Ne zelim nazad. Hocu da ga zagrlim, da mu kazem da me je strah… Hocu da on bude moje parce sveta, moj beg od stvarnosti.
I bio je. Za ovaj jedan kratak dan Stefan je bio samo moj svet skriven od ociju stvarnosti, sklonjen u ona cetiri zida. On je bio nagrada za sve moje uspehe, podrska za sve moje poraze, uteha za bol, osmeh za srecu… Bio je samo moje skloniste. Isprva bojazljivo, vremenom sve slobodnije, usnama smo otkrivali najdublje strahove i poljupcima ih bacali u zaborav. Na taj jedan dan bili smo dva tela koja isto disu, dva tela sa jednom dusom i jednim srcem. Pogledao bi me i ja bih znala o cemu razmislja. Imala sam utisak da ga poznajem citavog zivota. Kao da smo zajedno prosli sav taj bol… Svaki treptaj oka i otkucaj srca proveli smo jedno uz drugo. Nesebicno smo davali sebe, delili poljupce, zagrljaje, dodire toplih prstiju, poglede pune razumevanja… Zato smo tako dugo bili stranci? Nista vise nije bolelo, svi problemi su bili reseni. Sve je bilo tako savrseno. Njegovi vreli dlanovi na mojoj kozi su ostavljali neobrisive tragove, njegov dah na vratu me je vezivao…Probudjene zveri u nama su se oslobadjale lanaca u koje smo ih vezali. Nemilosrdno su vukle, trazile da idemo korak dalje, dodir vise, milimetar koze nize... Svaki impuls strasti je necujno vapio za sledecim… Nismo znali da stanemo. Bili smo zeljni jedan drugog, zeljni vecnosti koja bi samo nama pripadala. Onda se sve zavrsilo. U otkucaju srca morala sam da okrenem ledja coveku koga sam najjace volela. Usla sam u voz i sela a suze su same krenule. Vreo, nezaustavljiv talas tuge je kolao mojim venama. Znala sam da on oseca isto. Taj tihi, pogani, prelepi otrov zvan ljubav nas je davio. Misli su se vracale na te sate provedene u Stefanovom zagrljaju, letele su na njegove usne da ih ponovo dotaknu, da ih ponovo osete… Iznova smo isli istim ulicama, sedeli na istom mestu u autobusu… A onda sam, na prepad, shvatila da se bojim da ga na izgubim…I taj strah je nekontrolisano rastao. Poruke su se smenjivale kao i predeli kroz koje sam prolazila, slova na papiru su se brzo mnozila, misli se kovitlale u vrtlogu uspomena koje sam pokusavala da sacuvam. Jedno prosto:”Neces me izgubiti, ne brini ” upucemo iz srca me je umirilo. Minuti su prolazili. Vreme nije marilo za moje suze, za moju bol. Nemilordno je nastavljalo da pomera svoje trome kazaljke. Beogradska svetla su me docekala po ko zna koji put. Smrad velikog grada zaparao je moje nozdrve kojima su jos uvek plivali mirisi iz jedne sobe u nekom dalekom Novom Sadu. Buka i zagor nekih nepoznatih glasova mi je odnosio secanje na Stefanov glas koji je jos uvek odzanjao u mojoj glavi. Podivljali verat me je radosno mazio po licu i mrsio mi kosu, a ja sam opet osecala Stefanove prste na kozi… Izasla sam iz voza umorna ali sam hodala po oblacima. Nisam znala kuda da krenem, koju zvezdu na nebu da potrazim. Onda sam ugledala svoj odraz na tamnom staklu blagajne. Lik koji me je gledao u dnu oka je cuvao tajnu, jednu malu iskru koja je tiho tinjala. Nista nije moglo da je ugasi. Iz mora uspomena kojim su misli plivale prenuo me je nepozeljni glas.“Mlecka se vratila!” Odvojila sam pogled od svog odraza i ugledala trideset momaka koji su se smesili. I napad je krenuo. Poslednjim atomima snage sam branila voljeno bice od nasrtanja zivotinja koje su tako bolno grizle. I ne znam da li sam uspela. Okrenula sam se i otisla. A mozda nisam trebala. Nisma slusala eho davno poznatih glasova, I nisam se okretala. Ponovo sam bila u zagrljaju neznih ruku coveka koga sam svakim treptajem oka sve vise volela. Moja maza je spavala sa osmehom na licu, i ja sam to znala. Kod kuce me je cekao standardni odbor za docek – mama i Nera. Nedugo zatim sam se bacila na krevet. San je dolazio na oci, smesak se nije skidao sa lica, niti je Stefan izlazio iz moje glave. Neka. To je ono sto sam dugo cekala. To je ono sto ljuda drzi na povrsini. Znala sam da me voli i znala sam da ga volim. Bilo mi je dovoljno da preguram jos jednu burnu noc. A jutro je donelo nove ceznje i nove portebe za tim tako poznatim telom koje nije bilo blizu... Ali znala sam da ce i taj dan i sledeci dan i dan posle tog proci medju obalcima sa bas tim, mojim najvoljenijim, jednim jedinim na svetu, preslatkim, umiljatim covekom.Bila sam srecna. A na kompu se vrtelo:“Ja te volim najvise na svjetu, I necu zaboravit te dok sam ziv. Ako pogresis, nesto ruzno napravis, stacu pred Boga i reci ja sam kriv...“ p.s. Ovo je pisano coveku koji me je 21.08. kupio za sva vremena, koji mi je postao potreban da bih disala.
Pre nego sto sam pocela ovo da pisem pitala sam se da li vredi kucati. Da li treba kucati. A onda sam odlucila da ipak napisem. Meni je tako lakse. Meni slova na papiru mnogo znace.Danas sam bila u gradu sa drustvom. Pricali smo o svemu, pa i o tebi.Nisam plakala, nisam se borila, samo sam pricala. Reci su tekle same od sebe. Ne secam se sta sam sve izgovorila. Posle mi je Bilja rekla da sam o tebi pricala kao o neznancu, kao o coveku koga ne poznajem. Rekla sam joj da ti to i jesi - meni nepoznat lik, neko sasvim stran.Cini mi se da je prosla vecnost od kako se sve desilo. Kao kroz paucinu se secam svega. Odbijam da priznam da si postojao u mom zivotu. Odbijam da priznam da si mi znacio. Da si me povredio.Neke grske se ne povlace. Ostaju tu, da se setaju secanjima i, svaki put kada ih se prisetis, da ti se nakace na nos. Posledice su vise nego bolne.Dugo sam razmisljala kako i sta dalje. Dugo sam mislila o tebi, o onome sto smo nazivali “mi”. I svaki put bi na oci navrlo neko secanje. Ali bez detalja. Samo skice obojene u sivo, uvucene u zaborav i strah. Nije trebalo ovako da se zavrsi. Nije trebalo tako kratko da traje. Zao mi je sto je ovako ispalo. Vec sam ti rekla – dobar si covek, ma koliko ti to pokusavao da sakrijes, ma koliko se ti trudio da ostanes tvrd.Od kako sam usla u kucu telefon mi bez prestanak zvoni. Poruka za porukom. Citam i ne verujem. Svaka poruka je nosila skoro isti text – ne daj se mala, glavu gore, ajde, hrabro, bice njih jos, nije tako strasno... Niko vise nije video onaj blentavi kez koji sam razvlacila po licu kada sam pricala o tebi. Niko nije video onaj odsjaj u dnu oka, onaj delic tebe koji sam nosila sa sobom. Da, sve to je nestalo kao perje baceno u vetar.Cvrcak me je pitao kako moze da mi pomogne. Samo sam mu rekla da mi treba vreme jer je to ipak jedino sto imam. A onda sam pocela da se smejem. Cula sam tebe kako to govoris. I nisam ti verovala kada si to prvi put rekao. Nisam verovala ni u jedno jedino slovo te recenice. A onda sam je ja upotrebila i bila je vise nego istinita.Vec drugu noc ne spavam. Lezim u krevetu i razmisljam. Gledam senke na plafonu kako se igraju i setim se da sam zelela da mi tako igramo. Nezno, necujno, u ritmu otkucaja srca… Dozvolim da me masta ponese, dozvolim da se ona srusena nada ponovo probudi. Ali umesto nasih koraka cujem samo otkucaje svog srca, kako bubnji u praznim grudima, kako se trza kao ranjena zver koja se uvukla u tu crnu rupu da umre. Da pusti poslednji krik.Gledam svako svitanje i svaki zalazak sunca evo vec treci dan. Svitanje ponovo budi nadu da ces se javiti, da ce biti kao nekada, a svaki zalazak je smrska, spali, pretvori je u prah svojim krvavo – crvenim prastim.Dodje mi da vristim, da se izbesnim na ceo svet. Kako sam mogla da budem tako glupa?! Kako sam mogla toliko da ti verujem?! Kako sam mogla svaki delic sebe tako bezuslovno da poklonim?! A onda shvatim zasto sam to uradila. Bila mi je potrebna ljubav, neko ko ce da me voli zbog onoga sto jesam. Jedan mali svitac u tebi mi je pokazao da to mozes. Videla sam ga… Ili sam samo zelela da ga vidim? Ne znam.Danas smo isli na Adu. Noge su mi bile teske. Prelazila sam svaki korak betona koji smo zajedno presli. Sama, a u secanju sa tobom. Opet si bio tu. Opet su skakao po baricama kako bi me jos vise ukvasio. Opet smo se smejali kao deca. Opet sam te, uzdignute glave, gledala sa biciklisticke staze dok si ti bio pored vode. Ponovo sam osetila ostro peckanje kapi kise koja me je tukla po licu. Setila sam se topline tvog tela kada si me uvio u jaknu i privukao sebi. Osetila sam se tako sigurno, tako izolovano od ostatka sveta. A onda se sve rasplinulo, nestalo kao oblacak dima teran vetrom.Goca mi je rekao kako cu te preboleti. Zagrlio me je. Bilo je tako hladno. Svi su videli kako u mojim ocima umire poslednja nada za nas. U tom trenutku svi su izgledali tako strano. Kao neki nepoznati ljudi, slucajni prolaznici koji su pruzali utehu pokislom stenetu bez doma, zeljnom topline. Ivan je rekao da ce da te nadje i prebije. Setila sam se svakog oziljka na tebi. Pod prstima sam opet osetila neravnine na tvom licu.Nisam mogla da zaboravim. Nisam mogla a htela sam. Tako jako sam htela, ali osecaji, mirisi, dodiri, slike, zvuci nisu hteli da odu. Opet si bio tu, opet si me zagrlio…I opet si nestao.Gledala sam u te, tako poznate, obrise tvog tela kako nestaju u izmaglici. I znala sam da je stvarno kraj. Znala sam da si stvarno nestao iz mog zivota. I bilo je tiho. Samo se cuo vetar koji me je podsecao na kisu onog dana. Tada je drugacije padala. Zvucala je drugacije. Nekako sretno, razigrano.Ruke su mi se tresle, srce se stezalo, nesto u zelucu se uvijalo… Bolno, vapeci za spasom, za pruzenom rukom, za dodirom grube koze tvojih dlanova. Ali spas je izmakao, nestao u oblaku prasine, otisao, nastavio svojim putem. Nije se vratio. I nekako sam znala da nikad nece.I bol je grizao kao izgladneli crv. Busio je po venama, strujao celim telom vodjen mirisom straha od gubljenja, zeljan osvete, zeljan mojih drhataja, mojih suza.U zivotu sam izgubila sve sto sam zelela da imam, da zadrzim, da sebicno zadrzim samo za sebe. Ponekad imam utisak da sam izgubila sam zivot, kako me je napustio svakom prolivenom suzom, svakim jecajem.Kada sam krenula da legnem, ruka mi je poletela ka telefonu. Htela sam da ti pozelim laku noc, da ti posaljem poljubac. Ali na pola put ruka se ukocila. Stala je. Znala sam da nemam to pravo.Onda su prsti poceli da gore. Htela sam da pisem. Da napisem pricu o jednoj, cinilo se davno, izgubljenoj ljubavi koja se borila da opstane, koja je pocela na ivici ponora. Htela sam da izmislim postojece likove, da prepravim kraj vec postojece price. Ali prsti su kucali nesto drugo. Prsti su kucali ovo. Nesto sto nikada neces procitati, nesto sto ce zamreti na mom monitoru, nesto sto ce se izgubiti u moru podataka i vec napisanih prica i bajki koje su nastale, kao i ova, iz bola. Iz ceznje za povratkom. Iz potrebe za nemim slusaocem.Ovde valjda sve prestaje. Ovde je poceo kraj, ovde ce se i zavrsiti. Na listu mog zivota, na stranici u nekoj, meni nepoznatoj, knjizi. Mozda negde, nekad vidim nekog ko podseca na tebe. Mozda te ponovo potrazim u secanju. Mozda mu dozvolim da ponovo ozivi. Mozda… Pa valjda je ovo to sto sam htela da ti kazem. Zao mi je sto nikada neces procitati ispovesti izgubljenih secanja koja padaju u zaborav. p.s. Molim te, ovako necujno, bez glasa, samo slovima da ponovo prodjes mojoj ulicom i zazvizdis kao nekada, da pokucas na moj prozor, da me uhvatis kada pocnam da padam i posrcem, da me spases od same sebe... Ili je mozda bolje ovako? Ne znam i nikada necu saznati.
Pa onda – do sledeceg lista papira, do mesta gde se nasi putevi mozda ponovo preplicu.
Beograd. Moj grad. Dzungla i utociste. Majka i maceha. Samo moj grad. Grad osmeha i placa, sunca i kise.
Ponekad zelim da pobegnem odavde. Bude previse bucno, previse ljudi se seta mojom ulicom. Na trenutak zatvorim oci i setim se mirisa jorgovana u prolecnom danu, nasmejanih lica u Knez Mihajlovoj, zaljubljenih parova na Kalemegdanu, prvog poljupca ispod “Pobednika”, prvog koncerta u SKC-u… Gde god da krenem, setim se lepih terenutaka provedenih u ovom gradu.
Davno je bilo kada sam prvi put osetila bol: dva razvoda kroz koja sam prosla, i sve ruzne stvari koje su mi se desile. Ulice Beograda su mi pruzile spas. Cesto sam se sama setala po gradu, tako mi je bilo lakse, zaboravljala bih na bol.
Ulica me je podigla. Surova stvarnost mi je otvorila oci... Postala sam divlja, neshvatljiva ljudima oko mene.
Moj kraj. Mesto razdora i straha, ulicnih tuca i cestih svadja, mesto gde deca odrastaju uz miris mokrog betona, u zagrjaju hladnih fasada. Mesto gde klinci u dvanaestoj godini pocnu da puse a u trinaestoj da se drogiraju. To nisu losa deca, to nisu losi ljudi. Lose je mesto gde odrastaju, a mi, mali ljudi moramo da se prilagodimo.
Secam se, bilo je to davno, kada sam drugu spasila zivot i zbog toga ja pala pod noz. Nije mi bilo krivo. Mnogi su mi se zamerili, mnogima sam oprostila, mnogi su mi duzni. Ali dug se zaboravlja kada zajedno skupljate pare za limenke piva, kada delite cigaretu. Kada je bilo najteze nalazila sam utociste bas tu – u besnom zagrljaju vetra ispod moje zgrade sa ljudima slicnim meni. Svako je imao svoje probleme, svako je na svoj nacin bezao od stvarnosti. Ali bas nas je to vezivalo – taj bol od kog smo se svi skrivali. Kada smo bili zajedno bili smo mi – deca sa ulice - klinci u iscepanim pantalonama, prljavih ruku, pretuceni, posvadjani, cutljivi, glasni… Ali smo bili smo zajedno.
Jedno vece, dok je marica kruzila krajem, sedeli smo u vocnjaku i duvali. Onako polu-uradjeni smo se smejali. Svi smo u tih nekoliko sati zaboravili ko smo u stvari. Zaboravili smo kako izgleda hladan dom. Bili smo bili srecni. Onda su panduri nasli gde smo. Celu noc smo proveli u buvari. Svako od nas je dobio dosije. I bilo nam je svejedno. Samo jos jedan oziljak u nizu.
Davno je bilo kada smo prvi put uleteli i ulicnu tucu. Svi smo zavrsili izranavljeni, umlaceni, ali smo sa ponosom u ocima ostali da smojimo do poslednjeg atoma snage. Nismo pobegli iako smo znali da je opasno ostati tu. Nikada se nismo zalili na modrice, duboke posekotine, opekotine… Cesto smo se tukli sa decom iz susednih blokova, mi smo bili ti koji su pisali ne pisane zakone ulice, mi smo ti koji su krojili svoju stvarnost.
Stariji su nas izvlacili iz vrtloga guposti u koje smo, bez razmisljanja, uskakali. Ponosno smo stajali iza svojih postupaka, i nije bilo vazno kako ces ti da zavrsis ako ces time spasiti nekog od nas. Bili smo braca i sestre, svi sa iste ulice, svi iz istog bloka. Ponekad smo se okupljali ispred 61 ulaza, sedeli na hladnom betonu i modrim prstima ukocenim od hladnoce pusili Sobranie. Retko smo ga kupovali, ali kad smo ga kupovali pusili smo sa najvecim uzivanjem. Jos cesce smo se nalivali pivom, koje smo dobijali na recku u obliznjoj prodavnoci. Kada bi smo imali para vracali bi dug, ali cesce se desavalo da gazda zaboravi dug. Govorio nam je:”Klinci kad porastete shvaticete zasto to radim” Pomazio bi nas po cupavim glavama i rekao:”A sad tutanj!!!”
Zimi smo se valjali u smegu ili jednostavno polegali u kolonu na nizbrdici i gledali oblacno nebo pokusavajuci da izbrojimo pahuljice. Vodili smo politicke i filozofske rasprave, pravili se da smo roditelji, da smo odrasli.
Glumili smo mangupcice i ulicne princeze. Svako je imao svoje parce neba koji smo mi skorjili u jedan veliki plast. Bili smo Grupica iz Gorice. Svi smo nosili lancice sa istim priveskom – velikim srebrnim tribalom sa siljkom na sredini.
Svako je imao svoj noz, svoj metak u dzepu, svoj ponos u ocima i visoko podignutu glavu! Nikad se nismo povlacili pred pretnjama i preprekama, kada smo gresili otvoreno smo govorili “izvini”, bez trunke stida. Nikada nismo svaljivali krivicu na druge, bili smo samo svoji, otudjeni od ostatka sveta, izovlovani od drugih u ulicama naseg detinjstva.
Sada, kada smo stvarno odrasli, rasuli smo se kao maslacci pod naletom vetra. Retko se srecemo, ali kada se to desi, svako zanemari svoje obaveze i opet se svi nadjemo ispod bloka da popijemo po koje pivo i sprzimo po koju cigaru. I pricamo o zivotu, o gubljanu vremena, o tucama, o fudbalu na zemljanom terencetu… Pravimo se mali, pokusavamo da sagradimo detinjstvo kakvo smo zeleli da imamo. Ali smo svi svesni da se vreme nikada nece vratiti. Pri rastanku padne koja suza za oziljke, za bol, za nase parce neba, za nasu ulicnu bandu – za nas – divljake iz Gorice.
Kada legnem u krevet, cesto mi se po glavi mota pitanje “Gde cemo zavrsiti sutra ako smo imali takvo detinjstvo?” I nemam odgovor. Neke stvari ostavljaju rane koje nikad ne zarastu. Neke stari ne ispadnu kako mi zelimo. Krivo mi je sto smo se razdvojili. Jer bili smo drugovi, prijatelji, razumevanje i prihvacenost. Sve je to lezalo u nama. U meni i dalje lezi. Zao mi je sto su nas neki ostavili da visimo na kanapu koji je lagano pucao, ali uvek je neko uletao u poslednjem trenutku na scenu. Nasi zivoti su poceli zajednickim putem i ko zna, mozda ce se jednom ponovo spojiti.
Beograd je grad srusenih nada i snova, Beograd je zvuk sirene, miris kise na betonu. Beograd je okupljaliste izgubljenih dusa. Beograd je grad po cijim plocnicima svojim djonovima ispisujemo listove svog zivota. Beograd je grad koji nas, decu betona, cini jednom dusom, jednim neshvacenim svetom. I Beograde – hvala ti sto si me odgajio da postanem ovo sto jesam – divljak da srcem leptira.