Sacuvana secanja
Pre nego sto sam pocela ovo da pisem pitala sam se da li vredi kucati. Da li treba kucati. A onda sam odlucila da ipak napisem. Meni je tako lakse. Meni slova na papiru mnogo znace.Danas sam bila u gradu sa drustvom. Pricali smo o svemu, pa i o tebi.Nisam plakala, nisam se borila, samo sam pricala. Reci su tekle same od sebe. Ne secam se sta sam sve izgovorila. Posle mi je Bilja rekla da sam o tebi pricala kao o neznancu, kao o coveku koga ne poznajem. Rekla sam joj da ti to i jesi - meni nepoznat lik, neko sasvim stran.Cini mi se da je prosla vecnost od kako se sve desilo. Kao kroz paucinu se secam svega. Odbijam da priznam da si postojao u mom zivotu. Odbijam da priznam da si mi znacio. Da si me povredio.Neke grske se ne povlace. Ostaju tu, da se setaju secanjima i, svaki put kada ih se prisetis, da ti se nakace na nos. Posledice su vise nego bolne.Dugo sam razmisljala kako i sta dalje. Dugo sam mislila o tebi, o onome sto smo nazivali “mi”. I svaki put bi na oci navrlo neko secanje. Ali bez detalja. Samo skice obojene u sivo, uvucene u zaborav i strah. Nije trebalo ovako da se zavrsi. Nije trebalo tako kratko da traje. Zao mi je sto je ovako ispalo. Vec sam ti rekla – dobar si covek, ma koliko ti to pokusavao da sakrijes, ma koliko se ti trudio da ostanes tvrd.Od kako sam usla u kucu telefon mi bez prestanak zvoni. Poruka za porukom. Citam i ne verujem. Svaka poruka je nosila skoro isti text – ne daj se mala, glavu gore, ajde, hrabro, bice njih jos, nije tako strasno... Niko vise nije video onaj blentavi kez koji sam razvlacila po licu kada sam pricala o tebi. Niko nije video onaj odsjaj u dnu oka, onaj delic tebe koji sam nosila sa sobom. Da, sve to je nestalo kao perje baceno u vetar.Cvrcak me je pitao kako moze da mi pomogne. Samo sam mu rekla da mi treba vreme jer je to ipak jedino sto imam. A onda sam pocela da se smejem. Cula sam tebe kako to govoris. I nisam ti verovala kada si to prvi put rekao. Nisam verovala ni u jedno jedino slovo te recenice. A onda sam je ja upotrebila i bila je vise nego istinita.Vec drugu noc ne spavam. Lezim u krevetu i razmisljam. Gledam senke na plafonu kako se igraju i setim se da sam zelela da mi tako igramo. Nezno, necujno, u ritmu otkucaja srca… Dozvolim da me masta ponese, dozvolim da se ona srusena nada ponovo probudi. Ali umesto nasih koraka cujem samo otkucaje svog srca, kako bubnji u praznim grudima, kako se trza kao ranjena zver koja se uvukla u tu crnu rupu da umre. Da pusti poslednji krik.Gledam svako svitanje i svaki zalazak sunca evo vec treci dan. Svitanje ponovo budi nadu da ces se javiti, da ce biti kao nekada, a svaki zalazak je smrska, spali, pretvori je u prah svojim krvavo – crvenim prastim.Dodje mi da vristim, da se izbesnim na ceo svet. Kako sam mogla da budem tako glupa?! Kako sam mogla toliko da ti verujem?! Kako sam mogla svaki delic sebe tako bezuslovno da poklonim?! A onda shvatim zasto sam to uradila. Bila mi je potrebna ljubav, neko ko ce da me voli zbog onoga sto jesam. Jedan mali svitac u tebi mi je pokazao da to mozes. Videla sam ga… Ili sam samo zelela da ga vidim? Ne znam.Danas smo isli na Adu. Noge su mi bile teske. Prelazila sam svaki korak betona koji smo zajedno presli. Sama, a u secanju sa tobom. Opet si bio tu. Opet su skakao po baricama kako bi me jos vise ukvasio. Opet smo se smejali kao deca. Opet sam te, uzdignute glave, gledala sa biciklisticke staze dok si ti bio pored vode. Ponovo sam osetila ostro peckanje kapi kise koja me je tukla po licu. Setila sam se topline tvog tela kada si me uvio u jaknu i privukao sebi. Osetila sam se tako sigurno, tako izolovano od ostatka sveta. A onda se sve rasplinulo, nestalo kao oblacak dima teran vetrom.Goca mi je rekao kako cu te preboleti. Zagrlio me je. Bilo je tako hladno. Svi su videli kako u mojim ocima umire poslednja nada za nas. U tom trenutku svi su izgledali tako strano. Kao neki nepoznati ljudi, slucajni prolaznici koji su pruzali utehu pokislom stenetu bez doma, zeljnom topline. Ivan je rekao da ce da te nadje i prebije. Setila sam se svakog oziljka na tebi. Pod prstima sam opet osetila neravnine na tvom licu.Nisam mogla da zaboravim. Nisam mogla a htela sam. Tako jako sam htela, ali osecaji, mirisi, dodiri, slike, zvuci nisu hteli da odu. Opet si bio tu, opet si me zagrlio…I opet si nestao.Gledala sam u te, tako poznate, obrise tvog tela kako nestaju u izmaglici. I znala sam da je stvarno kraj. Znala sam da si stvarno nestao iz mog zivota. I bilo je tiho. Samo se cuo vetar koji me je podsecao na kisu onog dana. Tada je drugacije padala. Zvucala je drugacije. Nekako sretno, razigrano.Ruke su mi se tresle, srce se stezalo, nesto u zelucu se uvijalo… Bolno, vapeci za spasom, za pruzenom rukom, za dodirom grube koze tvojih dlanova. Ali spas je izmakao, nestao u oblaku prasine, otisao, nastavio svojim putem. Nije se vratio. I nekako sam znala da nikad nece.I bol je grizao kao izgladneli crv. Busio je po venama, strujao celim telom vodjen mirisom straha od gubljenja, zeljan osvete, zeljan mojih drhataja, mojih suza.U zivotu sam izgubila sve sto sam zelela da imam, da zadrzim, da sebicno zadrzim samo za sebe. Ponekad imam utisak da sam izgubila sam zivot, kako me je napustio svakom prolivenom suzom, svakim jecajem.Kada sam krenula da legnem, ruka mi je poletela ka telefonu. Htela sam da ti pozelim laku noc, da ti posaljem poljubac. Ali na pola put ruka se ukocila. Stala je. Znala sam da nemam to pravo.Onda su prsti poceli da gore. Htela sam da pisem. Da napisem pricu o jednoj, cinilo se davno, izgubljenoj ljubavi koja se borila da opstane, koja je pocela na ivici ponora. Htela sam da izmislim postojece likove, da prepravim kraj vec postojece price. Ali prsti su kucali nesto drugo. Prsti su kucali ovo. Nesto sto nikada neces procitati, nesto sto ce zamreti na mom monitoru, nesto sto ce se izgubiti u moru podataka i vec napisanih prica i bajki koje su nastale, kao i ova, iz bola. Iz ceznje za povratkom. Iz potrebe za nemim slusaocem.Ovde valjda sve prestaje. Ovde je poceo kraj, ovde ce se i zavrsiti. Na listu mog zivota, na stranici u nekoj, meni nepoznatoj, knjizi. Mozda negde, nekad vidim nekog ko podseca na tebe. Mozda te ponovo potrazim u secanju. Mozda mu dozvolim da ponovo ozivi. Mozda… Pa valjda je ovo to sto sam htela da ti kazem. Zao mi je sto nikada neces procitati ispovesti izgubljenih secanja koja padaju u zaborav.
p.s. Molim te, ovako necujno, bez glasa, samo slovima da ponovo prodjes mojoj ulicom i zazvizdis kao nekada, da pokucas na moj prozor, da me uhvatis kada pocnam da padam i posrcem, da me spases od same sebe... Ili je mozda bolje ovako? Ne znam i nikada necu saznati.
Pa onda – do sledeceg lista papira, do mesta gde se nasi putevi mozda ponovo preplicu.
4 Komentari |
0 Trekbekovi
malechka,kome?stwarno je super prichica....
Autor lujkica — 07 Nov 2008, 17:23
Zeljku... Znas pricu, samo sto je davno pisano. ;)
Autor nimphadora — 07 Nov 2008, 17:42
..i sad...?...sve je na el.papiru...i?
Autor milioner — 07 Nov 2008, 18:53
Da, sada je sve samo secanje na papiru, nista vise... Ponekad se cujemo, i sve kao "videcemo se"... Mada nije da bih se ponovo nasla sa njim. Recimo da to pada pod zaboravljene stvari mog zivota. ;)
Autor nimphadora — 07 Nov 2008, 21:45