Nekome koga volim ;)
Usao je u moj zivot bez najave. Tiho, skoro necujno se uvukao, bez upozorenja... Znala sam samo jedno – da ga volim. Cunilo mi se kao da je citava vecnost prosla od kako sam osetila bol. Nestao je sa uraganom koji je pratio Stefana. Ponovo sam pocela da disem punom plucima, da se smejem. Vise nisam bila namrgodjena klinka. Vratila sam se na staro. Izvukao je na povrsinu ono najbolje u meni. On – to cudno, dobrodusno stvorenje puno ljubavi i paznje.Kada smo se upoznali mislila sam da je bezosecajan, sebican… Ali pogresila sam. Ispod te grube, blede fasade njegovog lica krila se dusa, krilo se ono cime me je kupio. Sedim ovde i razmisljam da li gresim. Da li pravim veliku, bolnu gresku? Onda pogledam kroz prozor. Toliko ljudi, toliko nepoznatih lica... Stefana poznajem. Znam ga kao dzep svojih farmerki, znam kako dise, kako hoda, kada spava... Bojim se da ce me neko probuditi i reci mi da sam sve sanjala. Bojim se da ce nestati kao kula od karata pod talasom, da ce se razleteti kao perje baceno u vetar. Bojim se da cu ga povrediti, da cu napraviti glupost, da cu sve upropastiti.Mogla bih da vrisnem pred svima njegovo ime i nije me sramota. Voz je napustao prasnjavi kolosek i ja sam shvatila da nema nazad. Ne zelim nazad. Hocu da ga zagrlim, da mu kazem da me je strah… Hocu da on bude moje parce sveta, moj beg od stvarnosti.
I bio je. Za ovaj jedan kratak dan Stefan je bio samo moj svet skriven od ociju stvarnosti, sklonjen u ona cetiri zida. On je bio nagrada za sve moje uspehe, podrska za sve moje poraze, uteha za bol, osmeh za srecu… Bio je samo moje skloniste. Isprva bojazljivo, vremenom sve slobodnije, usnama smo otkrivali najdublje strahove i poljupcima ih bacali u zaborav. Na taj jedan dan bili smo dva tela koja isto disu, dva tela sa jednom dusom i jednim srcem. Pogledao bi me i ja bih znala o cemu razmislja. Imala sam utisak da ga poznajem citavog zivota. Kao da smo zajedno prosli sav taj bol… Svaki treptaj oka i otkucaj srca proveli smo jedno uz drugo. Nesebicno smo davali sebe, delili poljupce, zagrljaje, dodire toplih prstiju, poglede pune razumevanja… Zato smo tako dugo bili stranci? Nista vise nije bolelo, svi problemi su bili reseni. Sve je bilo tako savrseno. Njegovi vreli dlanovi na mojoj kozi su ostavljali neobrisive tragove, njegov dah na vratu me je vezivao…Probudjene zveri u nama su se oslobadjale lanaca u koje smo ih vezali. Nemilosrdno su vukle, trazile da idemo korak dalje, dodir vise, milimetar koze nize... Svaki impuls strasti je necujno vapio za sledecim… Nismo znali da stanemo. Bili smo zeljni jedan drugog, zeljni vecnosti koja bi samo nama pripadala. Onda se sve zavrsilo. U otkucaju srca morala sam da okrenem ledja coveku koga sam najjace volela. Usla sam u voz i sela a suze su same krenule. Vreo, nezaustavljiv talas tuge je kolao mojim venama. Znala sam da on oseca isto. Taj tihi, pogani, prelepi otrov zvan ljubav nas je davio. Misli su se vracale na te sate provedene u Stefanovom zagrljaju, letele su na njegove usne da ih ponovo dotaknu, da ih ponovo osete… Iznova smo isli istim ulicama, sedeli na istom mestu u autobusu… A onda sam, na prepad, shvatila da se bojim da ga na izgubim…I taj strah je nekontrolisano rastao. Poruke su se smenjivale kao i predeli kroz koje sam prolazila, slova na papiru su se brzo mnozila, misli se kovitlale u vrtlogu uspomena koje sam pokusavala da sacuvam. Jedno prosto:”Neces me izgubiti, ne brini ” upucemo iz srca me je umirilo. Minuti su prolazili. Vreme nije marilo za moje suze, za moju bol. Nemilordno je nastavljalo da pomera svoje trome kazaljke. Beogradska svetla su me docekala po ko zna koji put. Smrad velikog grada zaparao je moje nozdrve kojima su jos uvek plivali mirisi iz jedne sobe u nekom dalekom Novom Sadu. Buka i zagor nekih nepoznatih glasova mi je odnosio secanje na Stefanov glas koji je jos uvek odzanjao u mojoj glavi. Podivljali verat me je radosno mazio po licu i mrsio mi kosu, a ja sam opet osecala Stefanove prste na kozi… Izasla sam iz voza umorna ali sam hodala po oblacima. Nisam znala kuda da krenem, koju zvezdu na nebu da potrazim. Onda sam ugledala svoj odraz na tamnom staklu blagajne. Lik koji me je gledao u dnu oka je cuvao tajnu, jednu malu iskru koja je tiho tinjala. Nista nije moglo da je ugasi. Iz mora uspomena kojim su misli plivale prenuo me je nepozeljni glas.“Mlecka se vratila!” Odvojila sam pogled od svog odraza i ugledala trideset momaka koji su se smesili. I napad je krenuo. Poslednjim atomima snage sam branila voljeno bice od nasrtanja zivotinja koje su tako bolno grizle. I ne znam da li sam uspela. Okrenula sam se i otisla. A mozda nisam trebala. Nisma slusala eho davno poznatih glasova, I nisam se okretala. Ponovo sam bila u zagrljaju neznih ruku coveka koga sam svakim treptajem oka sve vise volela. Moja maza je spavala sa osmehom na licu, i ja sam to znala. Kod kuce me je cekao standardni odbor za docek – mama i Nera. Nedugo zatim sam se bacila na krevet. San je dolazio na oci, smesak se nije skidao sa lica, niti je Stefan izlazio iz moje glave. Neka. To je ono sto sam dugo cekala. To je ono sto ljuda drzi na povrsini. Znala sam da me voli i znala sam da ga volim. Bilo mi je dovoljno da preguram jos jednu burnu noc. A jutro je donelo nove ceznje i nove portebe za tim tako poznatim telom koje nije bilo blizu... Ali znala sam da ce i taj dan i sledeci dan i dan posle tog proci medju obalcima sa bas tim, mojim najvoljenijim, jednim jedinim na svetu, preslatkim, umiljatim covekom.Bila sam srecna. A na kompu se vrtelo:“Ja te volim najvise na svjetu, I necu zaboravit te dok sam ziv. Ako pogresis, nesto ruzno napravis, stacu pred Boga i reci ja sam kriv...“ p.s. Ovo je pisano coveku koji me je 21.08. kupio za sva vremena, koji mi je postao potreban da bih disala.
3 Komentari |
0 Trekbekovi
Lepo pises, samo hajde povecaj malo slova da ne bi svi kupoval naocare:)
Autor casper — 07 Nov 2008, 22:04
Pa nije previse mali font, ali ni naocari nisu skupe. :D
Autor nimphadora — 07 Nov 2008, 22:06
Joj casper, nasmeja me. Stvarno trazim lupu, ali dobro snasla sam se i ovako.:)
Zanimljivo...
Autor tijanas — 07 Nov 2008, 22:08