svasta od mene

Beograd. Moj grad. Dzungla i utociste. Majka i maceha. Samo moj grad. Grad osmeha i placa, sunca i kise. Ponekad zelim da pobegnem odavde. Bude previse bucno, previse ljudi se seta mojom ulicom. Na trenutak zatvorim oci i setim se mirisa jorgovana u prolecnom danu, nasmejanih lica u Knez Mihajlovoj, zaljubljenih parova na Kalemegdanu, prvog poljupca ispod “Pobednika”, prvog koncerta u SKC-u… Gde god da krenem, setim se lepih terenutaka provedenih u ovom gradu. Davno je bilo kada sam prvi put osetila bol: dva razvoda kroz koja sam prosla, i sve ruzne stvari koje su mi se desile. Ulice Beograda su mi pruzile spas. Cesto sam se sama setala po gradu, tako mi je bilo lakse, zaboravljala bih na bol. Ulica me je podigla. Surova stvarnost mi je otvorila oci... Postala sam divlja, neshvatljiva ljudima oko mene. Moj kraj. Mesto razdora i straha, ulicnih tuca i cestih svadja, mesto gde deca odrastaju uz miris mokrog betona, u zagrjaju hladnih fasada. Mesto gde klinci u dvanaestoj godini pocnu da puse a u trinaestoj da se drogiraju. To nisu losa deca, to nisu losi ljudi. Lose je mesto gde odrastaju, a mi, mali ljudi moramo da se prilagodimo. Secam se, bilo je to davno, kada sam drugu spasila zivot i zbog toga ja pala pod noz. Nije mi bilo krivo. Mnogi su mi se zamerili, mnogima sam oprostila, mnogi su mi duzni. Ali dug se zaboravlja kada zajedno skupljate pare za limenke piva, kada delite cigaretu. Kada je bilo najteze nalazila sam utociste bas tu – u besnom zagrljaju vetra ispod moje zgrade sa ljudima slicnim meni. Svako je imao svoje probleme, svako je na svoj nacin bezao od stvarnosti. Ali bas nas je to vezivalo – taj bol od kog smo se svi skrivali. Kada smo bili zajedno bili smo mi – deca sa ulice - klinci u iscepanim pantalonama, prljavih ruku, pretuceni, posvadjani, cutljivi, glasni… Ali smo bili smo zajedno. Jedno vece, dok je marica kruzila krajem, sedeli smo u vocnjaku i duvali. Onako polu-uradjeni smo se smejali. Svi smo u tih nekoliko sati zaboravili ko smo u stvari. Zaboravili smo kako izgleda hladan dom. Bili smo bili srecni. Onda su panduri nasli gde smo. Celu noc smo proveli u buvari. Svako od nas je dobio dosije. I bilo nam je svejedno. Samo jos jedan oziljak u nizu. Davno je bilo kada smo prvi put uleteli i ulicnu tucu. Svi smo zavrsili izranavljeni, umlaceni, ali smo sa ponosom u ocima ostali da smojimo do poslednjeg atoma snage. Nismo pobegli iako smo znali da je opasno ostati tu. Nikada se nismo zalili na modrice, duboke posekotine, opekotine… Cesto smo se tukli sa decom iz susednih blokova, mi smo bili ti koji su pisali ne pisane zakone ulice, mi smo ti koji su krojili svoju stvarnost. Stariji su nas izvlacili iz vrtloga guposti u koje smo, bez razmisljanja, uskakali. Ponosno smo stajali iza svojih postupaka, i nije bilo vazno kako ces ti da zavrsis ako ces time spasiti nekog od nas. Bili smo braca i sestre, svi sa iste ulice, svi iz istog bloka. Ponekad smo se okupljali ispred 61 ulaza, sedeli na hladnom betonu i modrim prstima ukocenim od hladnoce pusili Sobranie. Retko smo ga kupovali, ali kad smo ga kupovali pusili smo sa najvecim uzivanjem. Jos cesce smo se nalivali pivom, koje smo dobijali na recku u obliznjoj prodavnoci. Kada bi smo imali para vracali bi dug, ali cesce se desavalo da gazda zaboravi dug. Govorio nam je:”Klinci kad porastete shvaticete zasto to radim” Pomazio bi nas po cupavim glavama i rekao:”A sad tutanj!!!” Zimi smo se valjali u smegu ili jednostavno polegali u kolonu na nizbrdici i gledali oblacno nebo pokusavajuci da izbrojimo pahuljice. Vodili smo politicke i filozofske rasprave, pravili se da smo roditelji, da smo odrasli. Glumili smo mangupcice i ulicne princeze. Svako je imao svoje parce neba koji smo mi skorjili u jedan veliki plast. Bili smo Grupica iz Gorice. Svi smo nosili lancice sa istim priveskom – velikim srebrnim tribalom sa siljkom na sredini. Svako je imao svoj noz, svoj metak u dzepu, svoj ponos u ocima i visoko podignutu glavu! Nikad se nismo povlacili pred pretnjama i preprekama, kada smo gresili otvoreno smo govorili “izvini”, bez trunke stida. Nikada nismo svaljivali krivicu na druge, bili smo samo svoji, otudjeni od ostatka sveta, izovlovani od drugih u ulicama naseg detinjstva. Sada, kada smo stvarno odrasli, rasuli smo se kao maslacci pod naletom vetra. Retko se srecemo, ali kada se to desi, svako zanemari svoje obaveze i opet se svi nadjemo ispod bloka da popijemo po koje pivo i sprzimo po koju cigaru. I pricamo o zivotu, o gubljanu vremena, o tucama, o fudbalu na zemljanom terencetu… Pravimo se mali, pokusavamo da sagradimo detinjstvo kakvo smo zeleli da imamo. Ali smo svi svesni da se vreme nikada nece vratiti. Pri rastanku padne koja suza za oziljke, za bol, za nase parce neba, za nasu ulicnu bandu – za nas – divljake iz Gorice. Kada legnem u krevet, cesto mi se po glavi mota pitanje “Gde cemo zavrsiti sutra ako smo imali takvo detinjstvo?” I nemam odgovor. Neke stvari ostavljaju rane koje nikad ne zarastu. Neke stari ne ispadnu kako mi zelimo. Krivo mi je sto smo se razdvojili. Jer bili smo drugovi, prijatelji, razumevanje i prihvacenost. Sve je to lezalo u nama. U meni i dalje lezi. Zao mi je sto su nas neki ostavili da visimo na kanapu koji je lagano pucao, ali uvek je neko uletao u poslednjem trenutku na scenu. Nasi zivoti su poceli zajednickim putem i ko zna, mozda ce se jednom ponovo spojiti. Beograd je grad srusenih nada i snova, Beograd je zvuk sirene, miris kise na betonu. Beograd je okupljaliste izgubljenih dusa. Beograd je grad po cijim plocnicima svojim djonovima ispisujemo listove svog zivota. Beograd je grad koji nas, decu betona, cini jednom dusom, jednim neshvacenim svetom. I Beograde – hvala ti sto si me odgajio da postanem ovo sto jesam – divljak da srcem leptira.