svasta od mene

Muk.

Strasan prasak groma razbio je nemu tisinu.

Čulo se grebanja pera po papiru. Devojka je sedela za stolom i pod svetlom svece pisala po žutoj hartiji.

Munja zapara noć i nečujno osvetli sobu. Bio je to veliki neuredan prostor pun sitnih i, naizgled, beznačajnih stvari. Bio je tu krevet prekriven sivim, odrpanim ćebetom, dve velike crne police pune knjiga, figurica, plastičnih i plišanih igračaka, klikera, alata i slika, veliki tamni plakar sa koga su, obešene o šnalu za kosu, visile pertle tamnih boja i čudne ogrlice, pisaći sto za kojim je devojka sedela i drveni sto sa fijokom na kome je stajao računar. Uglovi sobe su bili tamni ali na svetlu svece se video srebrnasti sjaj paukove mreže. Vrata koja su vodila na terasu su bila širom otvorena a zavesa je prekrivala otvor. Čula se psovka, cepanje papira a zatim ponovo grebanje pera.

-Ne, ne, ne!!!

Oglasio se umilni, ali ogorčeni glas devojke. 

-Ne valja! Kako joj ovako nešto mogu poslati?!

Pod naletom vetra sveca se ugasila. Devojka je ponovo opsovala. Tihi koraci ispunise ćutljivu sobu. U mraku je napipala upaljač, upalila ga i osvetlila tamnu prostoriju.

-Kakav haos!!! Moram da sredim sobu! Šta bi...

Onda je utihnula. Pustila je da se upaljač ugasi, pogla glavu i tiho zajecala.

 -Mama zašto?!

Stegnute vilice je izustila kako bi zaustavila strašan trzaj njenih pluća, ali je telo nije slušalo. Jos jedan jecaj prostruja vazduhom i ostade tu da lebdi. Želela je svoj zivot nazad, želela je da se smeje, kao ostale devojčice osmehom da boji dugu… ali nije imala zašto da se smeje. Njen osmeh bi bio samo ciničan grč, samo secanje na prohujale dane, na njen zivot.

-Moram da završim pismo.

Prkosno je rekla dok je palila sveću a zatim i cigaretu. Plavičasti dim ispuni vazduh oko nje.

-A sad polako.

Udahnuvši duboko uzela je pozlaćeno naliv-pero i, po ko zna koji put, krenula da piše.

“Draga mama,

Jako mi nedostaješ. Od kako te nema ništa nije isto. Volela bih da si tu. Da ponovo možemo da se šetamo po gradu, da se ponovo golicamo i smejemo zajedno… Mama ja sam dobro. U školi je kako treba. Ne izlezim puno. Kada izadjem vratim se do jedanaest. Do tad si me uvek puštala. Evo sada nema struje. Bila je neka oluja, pa se valjda nesto pokvarilo na dalekovodu. Mama, imam dečka. Zove se Željko. Super mi je sa njim. Mislim da ga volim. Puno pričamo, iako se ne vidjamo često. Znaš, on radi pa nema vremena. Ali bitno je da smo zajedno. Mama nedoštajes mi. Secaš se kada smo šetale po Knezu i naišle na peruanske indijance? Onda kada si mi kupila pletenu narukvicu? Još je nosim. Malo je izbledela od pranja jer je retko skidam, ali nema veze. Juče sam gledala slike. Secas se kada smo vodile Aleksu na Kališ? Kad smo se slikali na topovima? Lepe su slike. Lepo smo ispali. I one sa hipodroma! Znaš, one u štalama? Kada ti je onaj konj uhvatio rukav košulje i nije hteo da ga pusti? Na toj slici se smeješ. Mama ovde je ponekad nebo plavo kao tvoje oci. Sećam se, kad si bila ljuta, uvek su bile plave. Nisam prestala da pušim. Pokušala sam, ali nisam uspela. Jos uvek pušim Walter Wolf, ali malo gde ima da se kupi. Mama još uvek spavam sa sivim, plišanim magaretom sto si mi kupila. Nera i dalje spava na krevetu. Četkam je svaki drugi dan. Rekla si da to valja za njemu kožu i dlaku.”

Ugasila je cigaretu, tiho šmrcnula i nastavila da piše.

“Mama više se ne bojim visine. Juče sam se popela na kedar ispred kuće da vidim vranino gnezdo. Bilo je prazno. Sobu još nisam stigla da spremim, ali to ću sutra. Uh, i sudove sam zaboravila da operem. To ću kad dodje struja. Ušila sam tvoje plišano prase. Znaš da se rašilo ispod uha. Nisam mogla da nadjem zeleni konac pa sam ušila belim. Malo se vidi, ali nije strašno. Mama puno pišem. Koristim tvoje penkalo. Volim kako piše, lepo izgleda. Ponekad crtam. Crteži više liče na skice, ali nema veze, uvežbaću vremenom. Danas sam vežbala programiranje. Uradila sam 50 programa bez greške.”

Opet je stala sam pisanjem, izvadila još jednu cigaretu iz pakle i tiho je upalila. Počela je kisa. Dok su kišne kapi pevale svoju uspavanku u pratnji jakih naleta vetra devojka zevnu.

-Moram ovo da zavrsim.

Nečujno, belo kučence je prišlo devojci i gurnulo je njuskom.

-Nero idi spavaj. Kasno je. Neću ja još dugo.

Crnim okicama punim razumevanja psić je pogleda, skoči na krevet i sklupča se na sivo ćebe. Devojka nastavi da piše.

“Mama malo spavam. Više mi ni eftil ne pomaže. Tvoj krevet je još uvek spremljen. Čeka te. Prazan je bez tebe. Pa čak i kad smo se svadjale bilo mi je lepo. Bila si tu. Vrati se mama. Molim te. Trebas mi. Sve bih dala da te ponovo vidim srećnu. Molim te….”

Pero glasno zagreba po papiru. Suze su navirale na oči. Više nije mogla da se suzdrži. Tuga i bol su bili preveliki.

“Mama zašto ne može da bude kao pre? Izvini mama! Izvini za sve gluposti koje sam napravila! Obećavam, biću dobra. Biću najbolja, samo me ne ostavljaj! Nemaš pojma koliko mi trebaš. Da me kao nekad zagrliš, da me pomaziš, da cak i izgrdiš. Mama čekam te. Nera ponekad izadje na terasu i počen da cvili. I njoj fališ. Umemo da sedimo zajedno napolju i čekamo, ali se ne čuje škripa kapije. Podmazala sam ulazna vrata. Rekla si da ti smeta što onako zavijaju kad se otvaraju. Više se ne čuju. Mama vrati se! Hocu da bude kao pre! Mama volim te. Stvarno te volim.

Zauvek tvoja Tea

p.s. Mozda nisam znala da pokažem, ali te STVARNO volim”

Šmrcnula je jos jednom, zatvorila pero i pogledala u stranicu ispunjenu slovima. Na nekoliko mesta mastilo je bilo razliveno u pravilnim krigovima njenih suza. Struje još nije bilo. Savila je hartiju, otvorila fijoku i pismo stavila na gomilu listova nalik upravo napisanom. Toliko je pisala a ni jedno pismo nije poslala. Nije imala kome. Bila je sama, samo svoja, tako usamljena, tudja…

Presvukla se, ugasila sveću i uvukla se pod hladan pokrivač na krevetu. Nera joj je legla uz stomak. Bolela je samoća, svako secanje je peklo, grizlo poput izgladnele zveri, a ona nije znala kako sa tim da se bori. Htela je, zaista je htela da povuče vreme za rukav, da ga zamoli da se vrati... ali satovi su kucali svojim putem, kalendari se menjali… Nije bilo povratka. Dok je ležala gledajuci u beli strop sobe sećanja se vratise nečujno se ušunjavši u njeno vidno polje.

Bila je dete razorene porodice. Oca nije videla skoro deset godina. Ocuh je otisao sa Aleksom. Mama je otisla. Nije imala prijatelja. Niko je nije slušao, niko je nije razumeo. Niko nije znao koliko boli. Retko je govorila, a kada je to radila pričala je tihim i smirenim glasom. Jako se tesko smejala. Svi oko nje su videli masku, nasmejanu grimasu. Ali niko nije primećivao taj tužan, usamljeni odsjaj u njenim očima. Vešto se skrivala od drugih. Imala je potrebu da bude sama. Tada bi pobegla od buke, od mase ljudi i maštala da joj je život kao iz bajke. Ali imala je samo Neru, svog vernog pratioca.

Kada je Željko bio tu smejala se. Ali iskreno, od srca. Često su sedeli zagrljeni, zbijeni jedan uz drugog, i ćutali. Tišina je govorila bolje od njih. Tišina je pokazivala bol, ljubav, srušene snove i nadu, samoću i ispunjenost. Prstima je prešla preko butine i napipala dugacak ožiljak. Nasmešila se i odmahnula glavom. Taj ožiljak je ostavio nož vodjen njenom rukom. Bila je spremna da sebi oduzme zivot… Nije imala za šta da živi, nije imala čemu da se nada, ali, kad god bi pomislila na to, Željko bi prošetao njenim mislima i odusala bi. Njen život je bio greska. Veliki, bolni promašaj. A ona je morala to da prihvati, da se pomiri sa tim. Volela je, mrzela je, htela je da plače, da se smeje…, ali nije mogla. Opet se nasmešila.

Zaboravila je na nekog.

Maja.

Njena sestra, prijatelj, rame za plakanje, podrška, njeno utočište.

-Maja-moj najdraži prijatelj. Zar ne Nero?

Nasmejala se Nerinom zbunjenom pogledu. Za trenutak je našla tri svetle tačke njenog života. Nera, Željko i Maja su bili verni saputnici, bili su njena želja za boljim. Svakog od njih je volela na poseban način i svaki od njih je tu ljubav vraćao. I bila im je zahvalana. Ali ubrzo je svetlo potamnelo i nestalo. Teški oblaci prošlosti su opet prekrili njene misli.

-Sutra ce biti bolje. Rekla je sebi dok je mazila čupavo krzno svoje ljubimice.

-Lepo spavar Neco.

I lagano je tonula u sam pun kosmara. Odavno se navikla na to. Ali, ko zna, možda sutra ipak bude bilje?!

Tea je zaklopila svesku i zadovoljno spustila pero.

-Tea! Teeeaaa!!!

Čuo se glas sa druge strane vrata.

-Molim mama?

Visoka žena plavih očiju i kose je ušla u sobu.

-Ajde dole na ručak.

Pogledala je na pisaci sto i videla veliku svesku i penkalo.

-Opet si pisala?

-Aha.

-O čemu?

-O jednoj devojci i o smislu njenog života.

-Uh, filozofe! Ajde, kreni već jednom.

Tea je ustala, zagrlila majku i nežno je poljubila.

-Mama volim te, jel znaš?

-I ja tebe srećo, najviše na svetu.

Uz veliki osmeh Tea je izašla iz sobe.

Kada je zatvorila vrata, vetar ulete kroz otškrinut prozor terase, otvori svesku ukrašenu bezbrojnim slovima a zatim okrenu nekoliko listova. Kada je naišao na poslednju, polu-praznu stranicu, zastao je. Sredinu hartije su ispunjavala slova:

“ALI, KO ZNA, MOŽDA SUTRA IPAK BUDE BOLJE?!”

Zlatni zrak sunca osvetli tu rečenicu, vetar pobeže iz sobe a sveska ostade da čeka i upije još mastila is Teinog pera, jer sutra… Sutra će ipak biti bolje, zar ne?